Insulinska rezistencija - simptomi, dijagnoza i lečenje

Šta je insulinska rezistencija?

Insulinska rezistencija je stanje u kome ćelije organizma, pre svega mišićne, masne i ćelije jetre, slabije reaguju na dejstvo insulina.

Insulin je hormon koji proizvodi pankreas i njegova osnovna uloga je da omogući ulazak glukoze iz krvi u ćelije, gde se ona koristi kao izvor energije ili skladišti za kasniju upotrebu.

Kada ćelije postanu manje osetljive na insulin, pankreas pokušava da nadoknadi taj poremećaj tako što proizvodi sve veće količine insulina. U početku nivo šećera u krvi može ostati normalan upravo zahvaljujući povećanom lučenju insulina. Međutim, vremenom pankreas može da se iscrpi, pa dolazi do porasta glukoze u krvi, razvoja predijabetesa, a zatim i dijabetesa tipa 2.

Insulinska rezistencija je jedan od glavnih faktora rizika za razvoj metaboličkog sindroma, dijabetesa tipa 2, bolesti srca i krvnih sudova i masne jetre.

Ko ima povećan rizik?

Veći rizik za razvoj insulinske rezistencije imaju osobe koje:

• imaju višak telesne težine, ali pre svega centralnu gojaznost, koju karakteriše masno tkivo u predelu stomaka;
• vode sedentaran način života i malo se kreću;
• imaju bliske srodnike sa dijabetesom tipa 2;
• imaju povišen krvni pritisak ili poremećene masnoće u krvi;
• boluju od sindroma policističnih jajnika (PCOS);
• imaju metabolički sindrom;
• imaju predijabetes ili su ranije imale gestacijski dijabetes u trudnoći;
• izložene su dugotrajnom stresu ili imaju poremećaj sna;
• imaju stariju životnu dob, iako se insulinska rezistencija danas sve češće javlja i kod mladih osoba i dece.

Da li postoje prepoznatljivi simptomi? Da li su umor, glad i povećanje telesne težine najčešći simptomi?

Insulinska rezistencija često dugo ne daje jasne simptome i može postojati godinama pre nego što se otkrije.

Najčešći simptomi su:

• umor posebno nakon obroka;
• pojačan osećaj gladi i potreba za slatkišima;
• otežano mršavljenje ili povećanje telesne težine, naročito u predelu stomaka;
• nadutost;
• povremeno preznojavanje i drhtavica zbog naglog pada nivoa šećera u krvi.

Kod nekih osoba mogu se javiti i tamna, zadebljala koža na vratu, ispod pazuha ili u preponama – acanthosis nigricans, što može biti znak dugotrajno povišenog insulina.

Kada bolest napreduje i razvije se dijabetes, mogu se javiti učestalo mokrenje, pojačana žeđ, zamagljen vid, teško zarastanje rana, svrab kože i neobjašnjiv gubitak telesne težine.

Važno je naglasiti da umor, glad i povećanje telesne težine jesu česti simptomi, ali nisu specifični i mogu biti prisutni i kod brojnih drugih stanja i bolesti.

Kako se postavlja dijagnoza?

Dijagnoza se postavlja na osnovu laboratorijskih analiza i procene lekara.

Najčešće se koriste:

• Oralni test opterećenja glukozom (OGTT) sa određivanjem glukoze i insulina u određenim vremenskim periodima pre i posle uzimanja 75 g glukoze. Ovo je najosetljivija metoda za otkrivanje poremećaja lučenja insulina i često može otkriti insulinsku rezistenciju i kada su glukoza i HOMA indeks normalni.
• HOMA-IR indeks, koji se izračunava iz vrednosti glukoze i insulina uzetih na gladan stomak. Koristan je, ali ne otkriva sve oblike insulinske rezistencije.
• Matsuda indeks, koji se dobija iz OGTT-a i daje precizniju procenu osetljivosti organizma na insulin.
• QUICKI indeks, koji se takođe izračunava iz vrednosti glukoze i insulina na gladan stomak, ali se ređe koristi u svakodnevnoj kliničkoj praksi.

Pored toga, lekar može tražiti:

• glukozu na gladan stomak;
• HbA1c odnosno tromesečni prosek šećera;
• lipidni status;
• testove za procenu funkcije jetre;
• druge analize u zavisnosti od simptoma.

Insulinska rezistencija, predijabetes i dijabetes – u čemu je razlika?

To su tri različita stadijuma poremećaja metabolizma glukoze.

• Insulinska rezistencija je prvi stadijum u razvoju dijabetesa koji je potpuno reverzibilan. Ćelije slabije reaguju na insulin, ali pankreas još uspeva da proizvodi dovoljno insulina da održava normalan ili gotovo normalan nivo šećera u krvi.
• Predijabetes je stanje kada pankreas više ne može u potpunosti da nadoknadi rezistenciju i vrednosti glukoze počinju da rastu iznad normalnih, ali još nisu dovoljno visoke za dijagnozu dijabetesa.
• Dijabetes tipa 2 nastaje kada pankreas više ne može da obezbedi dovoljnu količinu insulina ili insulin nije dovoljno efikasan, pa dolazi do trajno povišenog nivoa šećera u krvi.

Insulinska rezistencija ne znači da će svaka osoba razviti dijabetes, ali značajno povećava rizik ukoliko se ne leči i ukoliko se ne promene životne navike.

Kako se leči i može li se stanje držati pod kontrolom?

Da, kod većine osoba insulinska rezistencija može uspešno da se kontroliše, a ponekad i značajno popravi.

Osnov lečenja čine:

• pravilna i uravnotežena ishrana sa manje rafinisanih šećera, belog brašna i ultraprerađene hrane;
• redovna fizička aktivnost – najmanje 150 minuta umerene aktivnosti nedeljno, uz vežbe snage dva do tri puta nedeljno;
• smanjenje telesne težine kod osoba sa viškom kilograma – gubitak od 5 do 10% telesne mase može značajno poboljšati osetljivost na insulin;
• dovoljno sna i kontrola stresa;
• prestanak pušenja i umereno konzumiranje alkohola.

Kod pojedinih pacijenata lekar može preporučiti metformin, posebno kod osoba sa predijabetesom, policističnim jajnicima i kod onih sa visokim rizikom za razvoj dijabetesa.

Kada je potreban pregled endokrinologa?

Pregled endokrinologa preporučuje se kada:

• laboratorijske analize pokažu povišen insulin ili povišen nivo šećera u krvi;
• postoji predijabetes ili dijabetes;
• osoba ima prekomernu telesnu težinu ili metabolički sindrom;
• postoji sindrom policističnih jajnika;
• uprkos pravilnoj ishrani i fizičkoj aktivnosti ne dolazi do poboljšanja i gubitka telesne težine;
• javljaju se simptomi poput izražene žeđi, učestalog mokrenja ili neobjašnjivog gubitka telesne težine, jer se tada verovatno već razvio dijabetes;
• postoji sumnja na druge hormonske poremećaje koji mogu doprineti insulinskoj rezistenciji.

Endokrinolog procenjuje da li je kod ovakvih osoba potrebno dodatno ispitivanje, određuje terapiju i plan redovnih kontrola kako bi se smanjio rizik od razvoja dijabetesa i drugih komplikacija.

Dr Tijana Dangubić, specijalista interne medicine - endokrinolog