Suočavanje sa neizlečivom bolešću - kada ti se život promeni u jednoj rečenici

Nataša Dojčinović, master psiholog

Postoje trenuci kada jedna rečenica lekara razdvoji život na pre i posle.
Dijagnoza te preseče naglo. Vest o bolesti nas nikad ne dočeka spremne. Neko priča, neko se povlači. Neko se bori, neko stoji u mestu, utrne, neko plače. Sve su to pokušaji da se smisli ono što ne može da se smisli. Sve su to načini da se nosimo sa nečim što prevazilazi naše uobičajene kapacitete.
U jednom trenutku planiraš sledeći vikend, odmor, mesec, u drugom pokušavaš da razumeš šta te čeka. To su trenuci kada se svet suzi na ono osnovno – kako da izdržiš dan, pregled, terapiju, čekanje.
Čovek pati kad se udalji od sebe – kada pobegne iz sadašnjeg trenutka jer mu je previše.
Ponekad u tom trenutku ne znaš ni šta osećaš – kao da se svet suzio, a vreme postalo pregusto. I to je sasvim u redu. Tu, između straha i stvarnosti, počinješ da se vraćaš sebi – polako, bez plana, onoliko koliko možeš. Važno je da znaš: nema pogrešne reakcije. Tvoje telo i um pokušavaju da te zaštite na način koji im je trenutno dostupan. 

A šta ću sa svim ovim emocijama koje se smenjuju?

Strah, bes, tuga, ravnodušnost – sve to možeš da osetiš u istom danu. I ne moraš da objašnjavaš sebi zašto. Ne moraš da se pretvaraš da si dobro ako nisi.
Jednog dana želiš da se boriš, sledećeg ne možeš da ustaneš iz kreveta. Ponekad te obuzme mir, a već sledećeg trenutka bes ili očaj. Ono što najviše pomaže jeste da budeš iskren prema sebi: da prepoznaš kako ti je, da daš sebi dozvolu da se osećaš baš tako, makar na trenutak.
Nije reč o fazama kroz koje moraš da prođeš. Nema pravila. Ne postoji tačan redosled emocija, ni pravilo kako treba da se osećaš. Važno je da dozvoliš sebi da osetiš ono što se javlja. Da ne pokušavaš da budeš pozitivan po svaku cenu.
Ako si besan — budi besan. Ako te strah — daj sebi pravo da se bojiš. Ako si umoran — odmaraj. Ne moraš da se menjaš, da misliš drugačije ili da nađeš smisao odmah.
Dovoljno je, za početak, da budeš u kontaktu sa sobom, da primetiš šta osećaš i da to bude tvoja istina za taj dan. Kad pokušaš da ne osećaš, ne nestane ni bol ni strah — samo izgubiš kontakt sa sobom. Zabrana na osećanja ne čini da nestanu, već da postanu dublja. Kad im daš prostor, ne postaju veća — postaju podnošljivija. Jer kada sebi dozvoliš da osetiš, ono teško više nije neprijatelj, već deo tebe koji traži da bude viđen i shvaćen.

Telo koje se menja

Bolest menja telo – i fizički i emocionalno.
Ono što je bilo poznato postaje strano. Pokreti više nisu isti, snaga varira, ritam disanja se menja, a ono što si do juče radio bez razmišljanja sada zahteva napor i plan. Telo postane nepredvidivo, pa se lako javi osećaj nepoverenja ili čak ljutnje.
Ali telo nije neprijatelj. Ono nije uzrok – ono je mesto gde se sve događa.
Ono podnosi, pokušava da se prilagodi, da preživi. Kada ga posmatraš s razumevanjem, vidiš da ono zapravo čini sve što može. Bol, umor i napetost nisu izdaja, već način na koji telo pokušava da te zaustavi da ne ideš preko svojih granica.
Ponekad ćeš osetiti da se telo zatvara – ramena idu napred, disanje postaje plitko, pokreti ukočeni. To je način na koji se štitiš od preplavljenosti. Telo ne traži od tebe objašnjenje - ako u tom trenutku samo primetiš šta se događa, bez osuđivanja, već si načinio važan korak..
Postoji nešto umirujuće u tome kada dozvoliš sebi da budeš u svom telu, čak i kada nije snažno. To je trenutak pomirenja — ne sa bolešću, već sa realnošću u kojoj sada jesi.
U tim trenucima telo više nije prepreka, već partner. Ono ti govori kada možeš, kada ne možeš, kada da legneš, kada da prohodaš, kada da se nasloniš na nekog. Kada mu daš poverenje, ono počne da uzvraća. Možda disanjem koje se produbi, možda opuštanjem mišića koje nisi ni primećivao da stežeš. Ponekad i samo time što ti dopusti da zadržiš mir par minuta duže nego juče. Telo nije ono što te ograničava – ono ti pokazuje koliko još uvek imaš snage da budeš tu, uprkos svemu. Ono je tvoj kompas: ako ga slušaš, vodi te nazad sebi. Možda ti telo poručuje da usporiš, možda da se odmoriš, možda da zatražiš pomoć. Nema potrebe da sve razumeš. Dovoljno je da obratiš pažnju.
Telo reaguje pre uma. Mali pokret, protezanje, šetnja…mogu biti dovoljan početak za vraćanje osećaja prisutnosti. A kada primetiš napetost zastani, udahni, proveri gde si napet, gde je telo toplo, gde je lako, gde žulja, gde se oslanja. Ne moraš da menjaš ništa. Samo da obratiš pažnju. Pokušaj da udahneš duboko, kroz nos… 1, 2, 3, 4.. zadrži dah, oslušni sebe.. i izdahni polako- izbroj u sebi do osam dok slušaš kako dišeš I puštaš vazduh na usta, polako, smireno.. 7,8..

Kako da pomogneš sebi?

Suočavanje nije proces koji ide ravno, ali postoje stvari koje mogu pomoći da u tom procesu ostaneš u kontaktu sa sobom:

• Daj sebi pravo na male korake.
  Ponekad je dovoljno da vidiš šta ti danas treba: da ustaneš, da pojedeš nešto, da prošetaš, da udahneš?
  Nekad je i to ogromno postignuće. Ljudi često zaborave koliko snage ima u malim koracima.
  
  
• Poveži se s ljudima.
  Ne moraš da pričaš o bolesti. Ponekad razgovor o običnim stvarima – o vremenu, o filmu, o hrani – vrati osećaj normalnosti koji ti je potreban.
  Izolacija pojačava tugu i strah. Blizina smanjuje njihovu jačinu, čak i kad ne donosi rešenje.
  Ako ne možeš da se otvoriš odmah, počni od nekoga ko ume da ćuti sa tobom bez potrebe da te popravi.
  
  
• Vodi mali dnevnik ili beleške.
  Zapiši par rečenica o tome kako ti je bilo tog dana, šta ti je prijalo, šta te umorilo, šta si primetio u sebi, šta ti je donelo malo mira.
  Ne moraš da pišeš lepo. Pisanje nije zadatak, već ventil. Pisanje pomaže da uhvatiš ritam, da misli dobiju oblik, a emocije prostor. Kada staviš misli na papir, one prestaju da budu magla i postaju nešto s čime možeš da budeš u kontaktu. Postanu jasnije i podnošljivije.
  
  
• Osluškuj svoje granice.
  Ne moraš da se javljaš svima. Ne moraš da prihvatiš svaki savet, ni svaku posetu. Imaš pravo da odrediš koliko možeš, šta i kada možeš, s kim možeš, i kad ti treba pauza.
  Postavljanje granica nije odustajanje od drugih, već način da zadržiš sebe. Kad kažeš danas ne mogu, to je takođe oblik brige o sebi.
  
  
• Radi stvari koje ti vraćaju energiju.
  To mogu biti i male, tihe stvari: muzika koja ti prija, zvuk kiše, kafa na prozoru, razgovor, kuvanje, crtanje, dodir kućnog ljubimca. Naizgled obične, te sitnice nisu beznačajne — one su način da se povežeš sa životom koji i dalje postoji, iako izgleda drugačije nego ranije. U trenucima kad misli postanu teške, takve male radosti vraćaju dah. One ne negiraju bol, ali ga čine podnošljivijim, daju mu prostor u kojem možeš da dišeš.
  
  
• Potraži strukturu koja ti prija.
  Bolest često razbije osećaj ritma i kontrole.
  Dani se ponekad stapaju jedan u drugi — bez jasnog početka i kraja, bez osećaja da imaš uticaj na sopstveni tempo. U takvim trenucima pomaže da danu daš jednostavnu, blagu strukturu. To ne mora biti strogi plan, već nekoliko sitnih oslonaca: jutarnji ritual, obrok u isto vreme, šetnja oko zgrade, razgovor s nekim koga voliš, mali plan za sutra.
  Predvidljivost ne leči bol, ali umiruje. Ona vraća osećaj da i dalje postoji deo života na koji možeš da utičeš — i to ume da bude dovoljno da se dan ne pretvori u maglu. Ritam donosi sigurnost, čak i kada je svet oko tebe neizvestan. Svaka navika koju ponoviš postaje tiha potvrda da i dalje imaš snagu da učestvuješ u svom životu, na način koji ti je moguć danas. A nekad je I to dovoljan mali korak.
  
  
• Daj sebi dozvolu da tražiš pomoć.
  Ne moraš sve sam. Postoje trenuci kada snaga nije u tome koliko možeš da izdržiš, već u tome da zatražiš podršku.
  Razgovor sa psihologom, sveštenikom, prijateljem ili grupom ljudi koji prolaze kroz slično iskustvo ne znači da si slab — već da prepoznaješ granicu i daješ sebi dozvolu da ne nosiš sve sam.
  Ponekad je dovoljno da neko samo ćuti uz tebe, da čuje ono što ne umeš da izgovoriš.
  Deljenjem se bol ne gubi, ali menja oblik — postaje podnošljiviji, mekši, dobija prostor da se razume i prihvati. Kada govoriš o onome što te tišti, ne tražiš rešenje, već prisustvo; potvrdu da nisi sam u onome što osećaš. A traženje podrške je oblik hrabrosti — to je trenutak kada biraš borbu, iako još ne znaš sledeći korak I šta dalje.
  
  
• I, najvažnije – budi blag prema sebi.
  Biće dana kada nećeš imati snage, ni volje, ni nade. I to ne znači da si odustao.
  To znači da si čovek koji pokušava da izdrži nešto što je veće od njegovih svakodnevnih mogućnosti.
  Nekad je dovoljno samo da prođeš kroz dan — bez planova, bez rešenja. Dana kada ne moraš ništa. A sutra, kada osetiš i najmanji pomak — misao, mir, smeh, ili trenutak tišine koji ne boli — znaj da je to tvoj oblik napretka.
  Ne moraš da ideš brzo. Dovoljno je da ne izgubiš sebe iz vida. Nije svaki dan za pomake.
  Neki dani su tu samo da te podsete da i dalje postojiš, i to je već dovoljno.
  
  

Ako si uz nekog ko je bolestan

Kada brineš o drugome, lako je izgubiti sebe iz vida.
Dani postanu niz zadataka: pozivi, lekovi, pregledi, planiranje, čekanje. U svemu tome, tvoj um radi bez pauze, a tvoje telo ćuti dok ne počne da šalje signale. Ipak, potisnute emocije ne nestaju. One se samo premeste u telo: u napet vrat, nervozan stomak, nesanicu, glavobolje, zaborav, umor koji ne prolazi…
Nije tvoja odgovornost da popraviš ono što se ne može popraviti. Nije tvoja dužnost da budeš neuništiv.
Tvoja uloga je da budeš uz drugog — ali i uz sebe.
Možda misliš da moraš da budeš uvek jak, da ne pokazuješ strah, da ne dodaješ još tereta osobi koju voliš.
Ali i ti si u procesu suočavanja – sa neizvesnošću, sa tugom, sa nemoći da pomogneš onoliko koliko želiš. A ne nosiš samo brigu o drugome, već i emocionalni teret koji ta briga nosi. Zato kad osetiš da ne možeš više, zastani. Nekad će to značiti da se povučeš, da se odmoriš, da potražiš podršku. Briga o drugome ne znači da moraš da zaboraviš sebe. Briga o sebi nije sebičnost. Ona je deo brige o drugome. Kada sebi daš dozvolu da se odmoriš, da se isplačeš, da tražiš podršku, tada i tvoja blizina postaje iskrenija, nežnija i stabilnija. Isto tako, važno je da i ti imaš nekog na koga možeš da se osloniš. Psiholog, prijatelj, brat, koleginica — neko ko ume da sasluša - bez pitanja i bez rešenja.

Kada potražiti stručnu podršku 
Ako osetiš da tuga ne popušta, da se dani stapaju, da nemaš volje ni za ono što si voleo, ako se povlačiš od drugih ili ne spavaš noćima – to su znaci da tvoje biće traži pomoć.
Razgovor s psihologom ili psihoterapeutom ne znači da si slab, već da si svestan da ne moraš sve sam.
Stručna podrška ne postoji da bi te popravila, već da ti pomogne da ponovo pronađeš oslonac – da staneš, udahneš, pogledaš gde si, i da osetiš da i dalje imaš pravo na odmor, na sebe.
Psihološki razgovor može biti mesto gde se ne moraš pretvarati da si jak, gde možeš da budeš ono što jesi, sa svim svojim strahovima i nadama. Ponekad je to dovoljan početak da se polako vratiš sebi. Psihološka podrška nije luksuz - to je način da sebi daš pažnju i saosećanje koje si možda dugo davao drugima.

Ne moraš da prevaziđeš bolest da bi tvoj život imao smisla. Smisao ne nastaje u otporu, već u prihvatanju trenutka kakav jeste. U pogledu koji zadržiš, u dahu koji ne odustaje, u tišini u kojoj i dalje postojiš. Nekad ćeš ići napred, nekad ćeš samo disati. Ali i to disanje, to postojanje — deo je života.
Ono tiho još sam tu, i kada nisi siguran kako dalje.